SREDNJA SKOLA

Savrseno se secam prvog dana srednje skole.Na ulazu u dvoriste stoje strme stepenice,zemlja se vrti oko mene ja ne znam gde da gledam da li u svoju novu skolu jer je skroz nepoznata ili u stepenice da se ne bih polomila.I da gledala sam u stepenice i jedva odrzavala ravnotezu pokusavajuci da vidim malo bolje svoju novu skolu.Bilo je to previse novih ljudi oko mene, naravno i ono staro drustvo iz osnovne sa kojim sam prvo popricala.I sve to pozitivno uzbudjenje se raspalo kad sam shvatila da sam ja jedino odvojena od svoje stare ekipe.Toga nisam bila skroz ni svesna dok nisam usla u svoje odeljenje i shvatila da 99% ljudi ne poznajem.I ono malo drustva sto sam imala se raspalo dok si rekao keks.Sve staro sto sam imala i sto sam kako da kazem sagradila tokom osnovne srusilo se.Ali verovali ili ne uspela sam da sebi u prvoj srednje sagradim sve mnogo lepse nego u osnovnoj.Prva godina srednje je bila moje najlepsa godinja skolovanja do sad iako je bila sacinjena i od nekih uzasnih stvari.

Prvi put sam bila izbacena sa casa,prvi put sam imala pravu najbolju drugaricu koja je u svakom trenutku bila uz mene,sa kojom sam se svakog casa smejala do suza,prvi put sam pobegla sa casa i to sam uradila sa celim odljenjem,prvi put sam imala cetiri iz vladnja zbog bezanja naravno(sto smo svi na kraju popravili ), prvi put sam cesto izlazila sa drustvom,prvi put nisam uspela da popravim 3 ocene koje su mi hvalile za odlican,prvi put sam shvatila i osetila na svojoj kozi znacenje recenice"Neke dobre stvari trebas napustiti da bi dosle jos bolje",prvi put sam bila okruzena ljudima koje iskreno volim i koji mene iskreno vole,prvi put sam ucila likovno i muzicko,prvi put sam ucila latinski,prvi put sam zavolela i shvatila fiziku,prvi put sa svojom drugaricom imam listu nasih fora zbog kojih smo se kao lude smejale i kojima cemo se uvek smejati,prvi put sam gledala operu na jednodnevnoj ekskurziji,prvi put sam bila u bolnici.

Prva godina srednje je mnogo stvari promenila u meni.Shvatila sam da prijatelji cesto odlaze samo pravi i retki ostaju,ocene nisu najvaznije i retko ko ce te za njih pitati,trenuci na kojima se smejes i suze ti teku zbog toga se najvise pamte.Naucila sam da se zivi u trenutku,da ako smo dovoljno hrabri da kazemo nekome "zbogom" zivot ce nas nagraditi sa novim "zdravo"

Nadam se da vam se svideo moj novi post